ĆERKA KOJA JE BRINULA O SVIMA, A NIKO O NJOJ

Postoje ćerke koje nisu imale detinjstvo.Ne zato što im je nešto nedostajalo spolja, već zato što su iznutra nosile previše.

One koje su rano naučile da budu rame za plakanje.One koje su smirivale odrasle.One koje su držale atmosferu u kući.One koje su osećale sve — i nosile sve.

One koje su bile deca samo po godinama,a roditelji po funkciji.

Kako nastaje ova uloga

Ćerka postaje „emocionalni roditelj“ kada:

• majka ili otac emotivno padaju, pa dete postaje njihov oslonac

• roditelj deli previše, prečesto, prerano

• dete sluša priče koje nisu za njegove godine

• dete uči da je njegova smirenost jedino što održava mir u kući

• niko ne primećuje da je i njoj potrebna uteha

To nije zrelost.To je preživljavanje.

To je dete koje je naučilo da je njegova vrednost u tome koliko može da izdrži.

Kako izgleda ova rana u odraslom životu

1. U odnosima:

• privlačiš ljude kojima treba „spasitelj“

• preuzimaš tuđe emocije kao svoje

• osećaš odgovornost za tuđe raspoloženje

• teško ti je da kažeš „ovo nije moje“

• osećaš krivicu kada se povučeš

  
  

2. U telu:

• stalna napetost u stomaku

• osećaj da moraš da „osetiš prostor“ pre nego što uđeš

• brzo skeniranje tuđih emocija

• teško opuštanje u prisustvu drugih

• umor koji dolazi iz stalne emocionalne budnosti

Telo pamti da je tvoja uloga bila da držiš druge.Da budeš stabilna.Da budeš dostupna.Da budeš „dobra“.

3. U načinu na koji vidiš sebe

• misliš da je tvoja vrednost u tome koliko možeš da pomogneš

• misliš da je sebičnost nešto opasno

• misliš da moraš da budeš smirena čak i kada si slomljena

• misliš da je tvoje mesto tamo gde treba „popraviti“ atmosferu

I zato često ne znaš kako izgleda da neko brine o tebi.Ne zato što to ne želiš —već zato što to nikada nisi naučila.

Primer iz svakodnevnog života

Prijateljica ti kaže:„Nešto sam loše, mogu li da ti se izjadam?“

I pre nego što stigneš da proveriš kako si ti,već si tu. Već slušaš. Već držiš prostor. Već nosiš.

Iako je voliš.Iako ti je bliska.Iako želiš da budeš tu za nju.

Ali istina je da ti je teško.

Da si već umorna.

Da si već puna.

Da tvoje telo zna da ovo nije trenutak u kojem možeš da primi još nečega.

I tu nastaje ona tiha unutrašnja borba:„Ona mi je prijateljica, treba da budem tu“naspram„Meni je sada previše, ali ne znam kako da to kažem.“

To što je neko blizak ne znači da tvoje granice nestaju.Ne znači da tvoje potrebe prestaju da postoje. Ne znači da moraš da praviš ustupke koji te iscrpljuju.

To nije sebičnost.To je istina tvog tela.

Lični pečat

I ja sam bila ta ćerka.Ona koja je rano naučila da bude emocionalni oslonac.Ona koja je znala tuđe potrebe bolje nego svoje.Ona koja je mislila da je ljubav isto što i briga.Ona koja je verovala da je njena uloga da drži sve na okupu.

I znam koliko je teško kada prvi put shvatišda je to bio teret koji nikada nije pripadao detetu.

I znam koliko je oslobađajuće kada telo naučida ne mora više tako.

Kako izgleda rad sa ovom ulogom (iz mog iskustva)

Kada radim sa ćerkom koja je bila emocionalni roditelj, vidim ženu koja:

• zna da brine o svima, osim o sebi

• oseća tuđe emocije pre nego svoje

• teško postavlja granice jer je navikla da bude „dostupna“

• nosi hroničnu odgovornost koja nije njena

  
  

U radu učimo nešto što nikada nije imala priliku da nauči:

Kako izgleda kada je neko tu za nju.

Kako izgleda kada ne mora da drži prostor, već da ga dobije.

Kako izgleda kada ne mora da smiruje, već da bude smirena.Kako izgleda kada ne mora da nosi, već da bude nošena.

Kroz prisustvo i kontakt, telo počinje da otkriva novu istinu:

„Ne moram da budem roditelj nikome.“

„Moje emocije su važne.“

„Nisam odgovorna za tuđe stanje.“

„Mogu da budem dete koje nikada nisam bila.“

Ako želiš da tvoje telo oseti kako izgleda kada ne moraš da držiš sve, javi mi se. Kroz lični rad možemo da otvorimo prostor za drugačije iskustvo.