MISLI I BELEŠKE
SA SESIJA

Nekada vrlo jasno znaš da ti nešto nije prijalo. Možda je to način na koji ti se neko obratio. Nešto što je uradio. Rečenica koja te je povredila. I u prvom trenutku nema mnogo dileme. Znaš kako ti je bilo. A onda počinje nešto drugo. Setiš se kroz šta ta osoba prolazi. Znaš da joj je teško. Razumeš njene strahove, njenu prošlost, način na koji reaguje kada se oseti ugroženo. I ono što je pre nekoliko trenutaka bilo sasvim jasno počinje da se menja. „Možda ipak preterujem.“ „

Teško mi je da se oslonim na druge, šta kada razumevanje nije dovoljno? Možeš iskreno želeti da pored sebe imaš nekoga na koga možeš da se osloniš, a onda, kada ti pomoć zaista postane dostupna, otkriti koliko ti je teško da se osloniš na druge. Umorna si od toga da o svemu moraš da misliš. Da organizuješ, predviđaš, proveravaš i rešavaš. Volela bi da neko drugi ponekad kaže: „Pusti, ja ću.“ A kada kaže, ti ipak ostaneš uključena. Proveravaš da li je nešto urađeno. Podsećaš.