Zašto opravdavam druge čak i kada me povrede?
Nekada vrlo jasno znaš da ti nešto nije prijalo.
Možda je to način na koji ti se neko obratio. Nešto što je uradio. Rečenica koja te je povredila. I u prvom trenutku nema mnogo dileme. Znaš kako ti je bilo.
A onda počinje nešto drugo.
Setiš se kroz šta ta osoba prolazi. Znaš da joj je teško. Razumeš njene strahove, njenu prošlost, način na koji reaguje kada se oseti ugroženo.
I ono što je pre nekoliko trenutaka bilo sasvim jasno počinje da se menja.
„Možda ipak preterujem.“
„Verovatno nije tako mislila.“
„Znam zašto tako reaguje.“
„Nije joj sada lako.“
Razumevanje druge osobe samo po sebi nije problem. Sposobnost da vidimo da iza nečijeg ponašanja postoji čitav unutrašnji svet važan je deo bliskih odnosa.
Ali vredi primetiti trenutak u kojem razumevanje druge osobe počinje da menja odnos prema sopstvenom iskustvu.
Jer jedno je razumeti zašto je neko nešto uradio.
Sasvim drugo je kada zbog tog razumevanja više nismo sigurni da imamo pravo da budemo povređeni.
Zašto opravdavam druge, a počinjem da sumnjam u sebe?
Možda znaš da ti nešto nije prijalo, ali vrlo brzo počneš da tražiš objašnjenje za drugu osobu.
Dok razmišljaš o tome šta se njoj dogodilo, šta oseća, zašto je reagovala tako i šta je verovatno želela da kaže, sve je manje prostora za jedno jednostavno pitanje:
Kako je meni bilo u svemu ovome?
Tu se može dogoditi zanimljiva promena.
Više ne proveravaš svoje iskustvo da bi razumela šta ti se dogodilo. Počinješ da proveravaš drugu osobu da bi odlučila da li je tvoje iskustvo uopšte opravdano.
Ako mogu da razumem zašto si to uradio, možda nije toliko važno što me je povredilo.
Ako znam da ti je teško, možda nije trenutak da kažem kako je meni.
Ako nisi imao lošu nameru, možda nemam pravo da budem ljuta.
Ako postoji dovoljno dobro objašnjenje za tvoje ponašanje, možda mogu jednostavno da pređem preko njega.
I tu više ne govorimo samo o empatiji.
Počinje da nas zanima šta ti se događa kada treba da ostaneš u kontaktu sa sopstvenim iskustvom dok si istovremeno u odnosu sa drugom osobom.
Kada razumevanje druge osobe pomaže da sačuvamo odnos
Ispod ovog načina funkcionisanja može postojati veoma važna unutrašnja logika.
Ako ti je nekada bilo važno da pažljivo pratiš raspoloženja, potrebe i reakcije drugih ljudi, okretanje prema njima moglo je da ti pomogne da sačuvaš kontakt sa njima.
Kada razumem zašto si takav, manje je verovatno da ću uraditi nešto zbog čega bi se ti udaljio od mene.
Kada pronađem opravdanje za ono što si uradio, lakše mogu da pređem preko toga i ne rizikujem šta bi se dogodilo kada bih ti rekla kako je meni bilo.
Tada opravdavanje tuđeg ponašanja može imati mnogo dublju funkciju od one koju vidimo na prvi pogled.
Može da pomogne da sačuvaš odnos kada nisi sigurna da smeš da kažeš šta osećaš, da se ne složiš i da druga osoba ipak ostane tu.
Naravno, ne možemo unapred znati da je upravo to razlog zbog kojeg neko opravdava druge. Ista ponašanja kod različitih ljudi mogu imati potpuno različitu unutrašnju logiku. Zato me u radu ne zanima da osobi objasnim zašto nešto radi, već da zajedno istražujemo šta joj taj način funkcionisanja omogućava.
Zašto opravdavam druge baš kada treba da kažem šta osećam?
Tu dolazimo do dela koji se često ne može razumeti samo analiziranjem svojih misli.
Zamisli da želiš nekome da kažeš:
„Ovo što si uradio me je povredilo.“
Znaš šta želiš da kažeš.
A onda pomisliš da to zaista izgovoriš.
Stegne te u grudima. Preseče u stomaku. Osetiš nemir. Oblije te znoj. Pojavi se strah, iako možda još ne znaš čega se tačno plašiš.
I ubrzo dolaze misli:
„Možda preterujem.“
„Znam da mu je teško.“
„Možda nije tako mislio.“
Na kraju možda ništa ne kažeš.
Ono što se dogodilo u telu lako previdimo jer se sve odigralo veoma brzo.
Ako su ranija iskustva pokazivala da izražavanje onoga što osećaš može biti praćeno kritikom, nerazumevanjem, nezainteresovanošću, poređenjem ili udaljavanjem druge osobe, mogućnost da danas kažeš nešto što se nekome neće dopasti može pokrenuti poznatu fiziološku reakciju.
I zato osoba može racionalno znati:
„Imam pravo da kažem šta osećam.“
A ipak u konkretnom odnosu doživeti sasvim drugačiji odgovor.
To je jedan od razloga zbog kojih razumevanje obrasca nije uvek dovoljno da ga promenimo.
Šta se događa između „ovo me je povredilo“ i „možda preterujem“?
U individualnom radu upravo taj prostor može postati veoma važan.
Ne pokušavamo samo da pronađemo „pravu“ misao kojom ćemo zameniti staru.
Istražujemo:
Šta se dogodilo u tebi kada si pomislila da kažeš ono što osećaš?
Šta je tebi postalo lakše kada si pažnju prebacila na drugu osobu?
Šta tada nisi morala da osetiš, kažeš ili rizikuješ?
Šta zamišljaš da bi se dogodilo kada bi ostala uz ono što osećaš i to pokazala drugoj osobi?
Ovo poslednje pitanje može biti posebno važno.
Jer iza „možda preterujem“ ponekad ne stoji samo sumnja u sopstvenu procenu.
Može stajati mnogo važnije pitanje:
Šta će se dogoditi između nas ako ostanem pri onome što osećam?
Hoćeš li se naljutiti?
Hoćeš li prestati da me slušaš?
Hoćeš li se povući?
Hoćeš li i dalje biti tu ako se ne slažem sa tobom?
Tu postaje jasnije zašto nešto što danas deluje kao automatsko opravdavanje druge osobe nekada može imati svoju logiku.
Potrebno je razumeti zašto je udaljavanje od sopstvenog iskustva nekada bilo rešenje.
Gde u ovu priču ulaze telo i nervni sistem?
U Somatic Experiencing® radu nije nam važno samo ono što osoba može da objasni o sebi.
Važno je i šta se događa dok o nečemu govori, zamišlja da nešto uradi ili pokušava da ostane uz sopstveni odgovor.
Možda već sama pomisao da nekome kažeš „ne slažem se“ donese stezanje u grudima.
Možda želja da kažeš „ovo mi nije prijalo“ odmah bude praćena strahom.
Možda postoji trenutak u kojem vrlo jasno osetiš šta želiš, a zatim taj osećaj nestane čim pažnju usmeriš prema drugoj osobi.
Takvi trenuci su važni jer nam omogućavaju da ne ostanemo samo na priči o tome šta bi trebalo da uradiš drugačije.
Možemo da istražujemo šta se zaista događa u tebi kada pokušaš nešto drugačije.
Istovremeno, kroz NARM možemo da istražujemo unutrašnju i relacionu logiku tog odgovora. Šta je zaštita pokušavala da sačuva? Šta ti je omogućavala? Šta je bilo toliko teško ili rizično u tome da ostaneš uz sebe dok si u kontaktu sa drugom osobom?
Jer cilj nije jednostavno ukloniti strategiju koja ti danas smeta.
Važno je razumeti zbog čega ti je bila potrebna.
Promena nije samo naučiti da manje opravdavaš druge
Kada razumemo šta je neki način zaštite pokušavao da sačuva, možemo da radimo sa onim što je ispod njega.
Ako je nedostajalo dovoljno sigurnosti da ostaneš uz svoje iskustvo, gradimo kapacitet za to.
Ako je kontakt sa sobom ugrožavao kontakt sa drugim, istražujemo iskustvo u kojem oba mogu da postoje.
Ako je sopstveni odgovor previše intenzivan, prilazimo mu postepeno, u meri u kojoj možeš da ostaneš sa njim.
Tada promena ne nastaje samo zato što si naučila šta bi trebalo da radiš.
Nastaje kada stara strategija više ne mora sama da nosi ono što je nekada nosila.
I vremenom može postati dostupno drugačije iskustvo.
Mogu da razumem tebe i da osećam sebe.
Mogu da vidim zašto si nešto uradio i da znam da meni to nije u redu.
Mogu da kažem šta osećam i kada se ti sa tim ne slažeš.
Mogu da se udaljim kada mi je potrebno i da odnos zbog toga ne mora da nestane.
Kontakt sa tobom više ne mora da zahteva gubitak kontakta sa sobom.
Ako prepoznaješ da veoma lako razumeš druge, a mnogo teže ostaješ uz sopstveno iskustvo kada si sa njima, to je mesto koje možemo dublje da istražujemo u individualnom radu.
Comments