Somatic Experiencing i ljutnja: šta se događa kada je potiskujemo?
Ljutnju često povezujemo sa impulsivnošću, vikanjem, svađom ili gubitkom kontrole. Kada neko brzo plane, kažemo da ima „problem sa ljutnjom“. Kada neko ostane smiren, često pretpostavimo da sa njom nema problem.
Ali u radu sa ljudima često vidim da stvari nisu tako jednostavne.
Osoba može godinama biti veoma impulsivna, a da zapravo vrlo teško ostaje u kontaktu sa zdravom ljutnjom. Može dugo da trpi pa da eksplodira. Može da se zatvori. Može ljutnju da okrene prema sebi.
A nekada tek kada u sesiji počnemo pažljivo da pratimo šta se događa pre nego što ljutnja postane reakcija koju osoba poznaje, otkrijemo sasvim drugačiju priču.
Upravo tu mi je Somatic Experiencing i ljutnja kao tema posebno zanimljiva, jer nam rad sa telom omogućava da primetimo ono što često ne možemo da vidimo samo kroz razgovor.
Somatic Experiencing i ljutnja: šta nam pokazuje telo?
Zdrava ljutnja ima zaštitnu funkciju.
Kada nešto doživimo kao ugrožavajuće ili kada je potrebno da zaštitimo svoju granicu, simpatički deo autonomnog nervnog sistema podiže aktivaciju. Telo dobija više energije za odgovor.
Taj borbeni odgovor ne mora da izgleda dramatično.
Može da bude jednostavno:
„Ne želim.“
„Ne mogu.“
„Nisam u prilici.“
„Stani.“
Ako je taj odgovor dovoljan i situacija se razreši, tolika mobilizacija više nije potrebna. Aktivacija može da počne da opada i organizam se postepeno vraća ka ravnoteži. Nastavljamo dalje.
Ako druga osoba ne stane i nastavi da insistira, može biti potrebna snažnija mobilizacija. Ljutnja može postati intenzivnija jer ono prvo, manje „ne“ nije bilo dovoljno da zaštiti granicu.
Zato zdrava ljutnja nije isto što i život proveden u stanju ljutnje.
Ona se pojavljuje kada je potrebna, pomaže nam da odgovorimo na ono što se događa i ne mora da ostane dugo nakon što je njena funkcija završena.
Kako ljutnja dobija lošu reputaciju
Zamisli malo dete koje se igra svojom omiljenom igračkom.
Dolazi njegov brat i želi istu igračku.
Dete kaže:
„Ne dam.“
Mama odgovori:
„Daj mu. Nemoj da budeš sebična.“
Uzme igračku i da je bratu.
Dete se naljuti. Protestuje. Možda počne da viče.
I sada čuje:
„Nemoj da budeš bezobrazna.“
Iz perspektive odraslog možda se upravo dogodila obična situacija u kojoj dete treba naučiti da deli. Ali iz perspektive deteta događa se još nešto.
Ono tek razvija osećaj za to šta želi i šta ne želi. Uči da nešto može da bude njegovo. Uči kako izgleda kada mu nešto ne odgovara i kako može da se zauzme za sebe.
Njegovo „ne dam“ još nije sofisticirana granica odraslog čoveka.
Granica se tek formira.
Jedna takva situacija neće odrediti nečiji odnos prema ljutnji. Ali ako se različite verzije istog iskustva ponavljaju kroz odrastanje, dete može mnogo puta doživeti da njegovo „ne“, protest, neslaganje ili ljutnja imaju neprijatne posledice.
Tada postaje važno ne samo pitanje šta osećam, već i:
Šta se događa sa mnom i sa mojim odnosima kada pokažem ono što osećam?
Potisnuta ljutnja ne mora izgledati tiho
Ovo je jedna od razlika koje su mi veoma važne u radu.
Kada govorimo o potisnutoj ljutnji, lako je zamisliti osobu koja se nikada ne naljuti.
Ali ljutnja koju smo iznova morali da zaustavljamo može se mnogo godina kasnije izražavati na sasvim drugačije načine.
Neko dugo trpi, prilagođava se i govori sebi da nije važno, a onda eksplodira zbog situacije koja spolja izgleda mala. Neko vrlo brzo postane impulsivan.
Neko prekida kontakt i zatvara se. A kod nekoga se ljutnja okrene prema sebi. Umesto jasnog osećaja „ovo što si uradio nije u redu“, pojavljuju se samokritika, preispitivanje i pitanje „šta nije u redu sa mnom?“.
Zato sama veličina reakcije ne govori nužno koliko osoba ima pristup zdravoj ljutnji. Možeš imati mnogo impulsivnosti, a vrlo malo prostora da osetiš ono prvo, jasno i zaštitno „ne“.
Šta zapravo radimo sa ljutnjom na sesiji?
Ljudi ponekad zamišljaju da rad sa potisnutom ljutnjom znači da treba konačno da je „izbace“.
Da viču.
Udare u jastuk.
Dožive neku veliku katarzu.
Moj rad sa ljutnjom izgleda drugačije.
Osoba mi, na primer, kaže:
„Ja imam problem sa ljutnjom. Planem za sekundu.“
Ali kada u sesiji počnemo da pratimo ljutnju pre nego što postane ono što osoba godinama prepoznaje kao svoju reakciju, ponekad otkrijemo nešto sasvim drugačije.
Pojavi se ljutnja.
Telo počne da se mobilizuje.
Promeni se izraz lica. Glas. Možda se pojavi vrlo jasan impuls.
A onda, gotovo istog trenutka, nešto se promeni.
„Ma dobro, nije ni važno.“
Osoba se nasmeje.
Počne da objašnjava ponašanje druge osobe.
Više nije sigurna da li je uopšte bila ljuta, iako sebe u životu ne vidi na taj način.
Ono što je pre nekoliko trenutaka bilo dostupno, odjednom je nestalo.
I tu za mene počinje rad.
Ne pokušavamo da proizvedemo ljutnju
Kroz Somatic Experiencing možemo dovoljno pažljivo da pratimo proces da počnemo da primećujemo šta se sa fiziološkim odgovorom zapravo događa.
Gde počinje mobilizacija?
Šta se događa kada se pojavi?
U kom trenutku se prekida?
Može li osoba uopšte da ostane u kontaktu sa njom ili odgovor nestane gotovo čim se pojavi?
Cilj nije da proizvedemo što više ljutnje. Niti je intenzitet dokaz da se događa nešto korisno. Zanima nas nešto mnogo suptilnije:
šta se događa sa prirodnim zaštitnim odgovorom te konkretne osobe.
Zato Somatic Experiencing i ljutnja za mene nisu tema o tome kako da osoba konačno „izbaci“ ono što oseća. Zanima me šta se sa njenim zaštitnim odgovorom zapravo događa.
NARM i unutrašnja logika potisnute ljutnje
Kroz NARM pristup istražujemo i unutrašnju logiku onoga što upravo primećujemo.Šta je prekidanje ljutnje nekada omogućavalo?
Možda je bilo važno ne naljutiti osobu od koje zavisiš.
Možda neslaganje nije bilo dobrodošlo.
Možda je izražavanje sopstvenog „ne“ donosilo kritiku, kaznu, povlačenje ili gubitak kontakta.
Ne pretpostavljamo unapred koja od tih priča pripada osobi koja sedi preko puta mene.Istražujemo njenu.
Jer ako telo i danas automatski prekida taj odgovor, a mi ne razumemo zašto je nekada bilo važno da ga prekine, možemo pokušavati da drugačije reagujemo, ali stara unutrašnja logika ostaje ista.
A upravo tu za mene počinje dublji rad.
Kada „takva sam“ počne da dobija drugačiji smisao
Ovaj deo rada ume da promeni način na koji osoba razume samu sebe.
„Ja sam jednostavno impulsivna.“
„Ja sam previše osetljiva.“
„Ja nikada ne umem da se zauzmem za sebe.“
„Ja trpim dok ne puknem.“
Ne moramo odmah pokušavati da promenimo te reakcije.
Možemo prvo da postanemo radoznali prema njima.
Šta se događa pre nego što eksplodiram?
Gde nestane moje prvo „ne“?
Šta se u meni dogodi kada neko ne prihvati moju granicu?
Zašto se ljutnja prema drugoj osobi tako brzo pretvori u ljutnju prema sebi?
Tada ono što je godinama izgledalo samo kao karakter može početi da dobija fiziologiju, istoriju i unutrašnju logiku.
I pojavi se jedno sasvim drugačije:
„Aha. Znači, ovo se zapravo događalo sa mojom ljutnjom.“
To razumevanje samo po sebi nije kraj procesa.
Ali menja mesto sa kojeg nastavljamo da radimo.
Zdrava ljutnja ne mora ni da nestane ni da eksplodira
Vremenom možemo da gradimo kapacitet da ljutnja bude prisutna dovoljno dugo da osoba može da je oseti, a da ne mora odmah da je prekine, okrene prema sebi ili dođe do nje tek kada postane prevelika.
Tada zaštitni odgovor može ponovo da dobije mnogo jednostavnije oblike:
„Ne.“
„Ovo mi ne odgovara.“
„Ne želim.“
„Nemoj tako sa mnom.“
Ljutnja ne mora da postane identitet.
Ne mora da upravlja odnosom.
I ne mora da bude suprotna bliskosti.
Možemo biti ljuti i ostati u kontaktu. Možemo zaštititi sebe bez potrebe da povredimo drugu osobu.
Za mene je upravo to važan deo rada sa ljutnjom kroz Somatic Experiencing i NARM: ne učimo osobu kako bi „trebalo“ da se ljuti. Zajedno otkrivamo šta se sa njenim zaštitnim odgovorom događa, kakvu je ulogu način na koji se organizovala imao u njenom životu i šta danas može postati moguće kada više ne mora automatski da ga prekida.
Ako prepoznaješ da je ljutnja deo tvog iskustva i uglavnom je upoznaš tek kada postane prevelika, ili je brzo ugasiš ili okreneš prema sebi, to možemo dublje da istražujemo u individualnom radu. Možeš mi se javiti i zakazati rad sa mnom.
Comments