Ugađanje drugima: zašto svoje potrebe stavljamo u drugi plan

Da li znate kako izgleda preterano ugađanje drugima? Neki ljudi veoma brzo primete šta se događa sa drugima. Promenu tona. Izraz lica. Nečije povlačenje. Umor. Razočaranje. Potrebu za pomoći. Često nije potrebno ni da druga osoba nešto zatraži. Već znamo.

A onda neko pita:

„Šta je potrebno tebi?“

I odgovor može biti mnogo manje jasan.

Ovo se često opisuje kao stavljanje tuđih potreba ispred svojih, ugađanje drugima ili people pleasing. I savet koji sledi obično zvuči jednostavno: moraš više da misliš na sebe, nauči da kažeš „ne“, postavi granice, prestani toliko da brineš šta drugi misle.

Problem je što osoba vrlo često već zna da bi želela drugačije.

Ono što ne znamo jeste šta se događa u kratkom prostoru između trenutka kada prepozna svoju potrebu i trenutka kada je ponovo stavi u drugi plan.

A upravo taj prostor može biti mnogo važniji od samog ponašanja.

Možda svoje potrebe prepoznajemo bolje nego što mislimo

Kada govorimo o zanemarivanju sopstvenih potreba, lako je zaključiti da osoba ne zna šta joj treba. Ali to nije uvek ono što se događa.

Neko može sasvim dobro da zna da je umoran.

Može da zna da ne želi još jednu obavezu.

Da mu se negde ne ide.

Da mu način na koji neko razgovara sa njim ne prija.

Da želi više prostora, odmora, bliskosti ili podrške.

Kada je sam sa sobom, sve to može biti prilično jasno.

Teškoća se pojavi kada njegova potreba uđe u odnos sa potrebom druge osobe.

„Umorna sam, ali znam da računa na mene.“

„Ne ide mi se, ali biće joj krivo.“

„Ne mogu još ovo da preuzmem, ali ko će ako neću ja?“

„Ovo mi smeta, ali ne želim da pravim problem.“

Potreba nije nestala. Dobila je protivargument. Iako želimo da razumemo zašto neko stalno stavlja druge ispred sebe, nije dovoljno da pitamo samo:

„Šta ti treba?“

Važno je istražiti i:

„Šta se događa kada primetiš šta ti treba?“

Iza istog ponašanja ne nalazi se uvek ista priča

Dve osobe mogu reći potpuno istu stvar: „Uvek su mi drugi važniji od mene.“

Ali to ne znači da se u njima događa isti proces.

Jedna osoba može vrlo brzo da oseti krivicu kada izabere sebe. Druga možda teško podnosi razočaranje druge osobe.

Treća oseća veliku odgovornost za to kako se ljudi oko nje osećaju.

Četvrta će svoju potrebu odmah proceniti kao manje važnu.

Neko će pokušavati da pronađe rešenje u kojem će svi biti zadovoljni, čak i kada takvo rešenje ne postoji. A neko je toliko brz u registrovanju drugih da se sopstvena potreba jedva formira pre nego što pažnja ponovo ode prema spolja.

Spolja možemo videti isto ponašanje.

Ali ponašanje nam još ne govori šta ono znači za osobu koja ga ponavlja.

Zato u individualnom radu ne polazim od unapred pripremljenog objašnjenja.

Ne pretpostavljam da osoba ugađa drugima zato što se dogodilo određeno iskustvo u detinjstvu. Životna istorija jeste važna, ali dve osobe mogu proći kroz veoma slične okolnosti i razviti sasvim različit odnos prema sebi, svojim potrebama i drugim ljudima.

Mnogo me više zanima kako se taj obrazac organizuje kod konkretne osobe danas.

Ne počinjemo od toga šta treba da prestaneš da radiš

Kada osoba dođe sa problemom ugađanja drugima ili zanemarivanja sopstvenih potreba, lako bi bilo napraviti cilj: „Moram da prestanem da stavljam druge ispred sebe.“ Ali u radu mi je važnije da prvo preciziramo nešto drugo:

Šta želiš da bude moguće za tebe?

Možda želiš da jasnije znaš šta ti odgovara.

Da možeš da ostaneš uz svoju odluku i kada je neko drugi razočaran.

Da tražiš ono što ti treba bez višesatnog preispitivanja.

Da možeš da budeš brižna prema drugima, a da pritom ne iscrpljuješ sebe.

Da u bliskom odnosu postoji više mesta i za tvoje iskustvo.

To nisu iste stvari. Kada postane jasnije šta osoba zapravo želi za sebe, imamo smer. I tada možemo zajedno da istražujemo šta joj stoji na putu tome.

Šta se događa između „znam šta mi treba“ i „ipak ću uraditi ono što treba drugome“

Ovaj trenutak je često veoma kratak. Osoba kaže: „Ne mogu ovog vikenda.“

A onda zastane. Pomislila je kako će se druga osoba osećati.

Počinje da objašnjava.

Primećuje nelagodu.

Menja odluku.

Na kraju kaže: „Dobro, nema veze, doći ću.“ Ako bismo gledali samo završetak, mogli bismo zaključiti: „Opet nije postavila granicu.“

Ali u procesu rada mnogo je važnije ono što se dogodilo između prve i poslednje rečenice.

Šta je primetila?

Šta je pomislila?

Šta se promenilo kada je zamislila reakciju druge osobe?

Šta se dogodilo sa njenom prvobitnom željom?

Da li se pojavila krivica, strah, odgovornost, potreba da popravi situaciju?

I šta je uradila sa svim tim?

Tu ne tražimo „tačan“ odgovor.

Istražujemo iskustvo dok se ono odvija.

Zašto u ovaj rad uključujem i telo

Kada neko kaže: „Znam da ne moram to da uradim“, ta rečenica nam daje važnu informaciju. Ali ona nije cela priča.

Dok govori o tome da odbije nekoga, osoba može da primeti da joj se promenio glas. Da je počela da govori brže. Da se pojavila nelagoda u stomaku. Da joj se pažnja odjednom potpuno prebacila na zamišljenu reakciju druge osobe.

Neko može vrlo mirno da kaže:

„Nije moja odgovornost kako će ona reagovati“, a onda primeti koliko mu je teško da ostane uz tu rečenicu kada zamisli stvarnu situaciju.

Zato telo ne koristimo kao detektor neke skrivene istine.

Ne zaključujemo:

„Steglo ti se grlo, dakle to znači X.“

Telesno iskustvo je još jedan deo onoga što zajedno istražujemo.

Pomaže nam da ne ostanemo samo na onome što osoba o sebi već razume, već da primetimo šta se događa dok se približava upravo onome što želi da bude drugačije.

Razumevanje nije isto što i promena iskustva

Mnogi ljudi koji mi se javljaju već su mnogo razmišljali o sebi. Znaju svoje obrasce.

Razumeju odakle mogu dolaziti. Pročitali su knjige. Išli na terapiju. Naučili da prepoznaju trenutak kada ponovo preuzimaju previše odgovornosti.

I svejedno se u stvarnoj situaciji dogodi isto. To nije dokaz da nisu dovoljno razumeli.

Znati zašto nešto radimo i imati drugačije iskustvo kada se nađemo u istoj situaciji nisu ista stvar.

Zato rad ne mora da se završi još jednim objašnjenjem.

Možemo da istražujemo šta se događa upravo sada kada osoba dolazi u kontakt sa sopstvenom potrebom, željom, granicom ili mogućnošću da napravi drugačiji izbor. Ne govorim joj šta bi trebalo da izabere.

Moj posao je da vodim proces dovoljno pažljivo da možemo da vidimo šta joj otežava pristup izboru koji želi da ima.

Cilj nije da prestanemo da brinemo o drugima

Ovo mi je posebno važno. Kada neko dugo vodi računa o drugim ljudima, ideja promene ponekad zvuči kao druga krajnost:

„Znači sada treba da mislim samo na sebe?“

Ne. Sposobnost da primetimo druge, budemo brižni, napravimo kompromis i ponekad stavimo potrebe nekoga koga volimo ispred svojih može biti dragocen deo odnosa. Problem nije svaki put kada izaberemo drugoga.

Važna razlika je da li imamo pristup izboru.

Mogu li da primetim šta meni treba?

Mogu li dovoljno dugo da ostanem uz tu informaciju?

Mogu li da primetim šta se događa kada se moja i tuđa potreba razlikuju?

I mogu li onda da odlučim šta želim da uradim, umesto da moj odgovor bude unapred određen istom strategijom?

Nekada ću izabrati sebe.

Nekada drugoga.

Nekada ćemo pronaći kompromis.

Cilj nije određeni odgovor. Cilj je više prostora za izbor.

Jer briga o drugima ne mora da počne tamo gde prestaje briga o nama.

Individualni rad

Ako prepoznaješ onaj trenutak između „znam šta mi treba“ i „ipak ću uraditi ono što treba drugome“, u individualnom radu možemo zajedno da istražujemo šta se upravo tu događa.

Ne tražimo unapred pripremljeno objašnjenje niti pokušavamo da te naučimo šta bi trebalo da želiš.

Polazimo od onoga što ti želiš za sebe, a zatim istražujemo šta ti danas otežava da tome imaš više pristupa, kroz misli, emocije, odnose i telesno iskustvo.

Zakaži poziv upoznavanja