Zašto je postavljanje granica teško čak i kada znamo da kažemo „ne“
Kada govorimo o granicama, često govorimo o tome kako ih postaviti. Kako reći „ne“, kako biti asertivan, kako jasno izraziti svoje potrebe i kako prestati da pristajemo na ono što nam ne odgovara.
Sve su to korisne veštine. Ali teškoće sa postavljanjem granica često ostaju i kada osoba vrlo dobro zna šta bi trebalo da uradi.
Možemo tačno da znamo da nešto ne želimo. Možemo unapred da smislimo šta ćemo reći. Možemo razumeti šta su zdrave granice i prepoznati situacije u kojima ih ne postavljamo.
A onda dođe trenutak da granicu zaista postavimo.
I pojavi se druga osoba.
Njeno razočaranje. Ljutnja. Povlačenje. Neslaganje. Ili samo mogućnost da će nas nakon našeg „ne“ doživeti drugačije.
Tada ono što je delovalo kao jednostavno pitanje asertivnosti može postati mnogo složenije.
Granice ne postavljamo izvan odnosa
Kada sami razmišljamo o nekoj situaciji, može nam biti sasvim jasno šta želimo.
„Ne želim da idem.“
„Nemam kapacitet da preuzmem još jednu obavezu.“
„Ne odgovara mi način na koji razgovara sa mnom.“
„Želim da kažem da mi je ovo važno.“
Ali granicu ne postavljamo sami sa sobom. Postavljamo je u odnosu sa nekim.
A naše „ne“ može nešto da pokrene u tom odnosu.
Druga osoba može da bude razočarana. Može da se naljuti. Može da pokuša da nas ubedi da promenimo odluku. Možda će nas kritikovati. A možda neće uraditi ništa od toga, dovoljno je da mi očekujemo određenu reakciju.
I upravo tu možemo početi da primećujemo nešto zanimljivo.
Znali smo šta želimo, ali počinjemo dugo da objašnjavamo zašto ne možemo.
Kažemo „ne“, pa ga odmah ublažimo.
Ponudimo nekoliko drugih stvari kako druga osoba ne bi ostala nezadovoljna.
Osetimo krivicu i promenimo odluku.
Ili pristanemo gotovo automatski, a tek kasnije, kada ostanemo sami, shvatimo koliko nam to zapravo nije odgovaralo.
Kod nekih ljudi događa se nešto još suptilnije: čim dovoljno jasno registruju šta druga osoba želi, njihova sopstvena želja počinje da gubi jasnoću.
Zato problem sa granicama nije uvek problem u tome što ne znamo kako da ih postavimo.
Zašto asertivnost nekada nije dovoljna?
Asertivna komunikacija može nam pomoći da jasnije izrazimo ono što želimo i ne želimo. Ali komunikaciona veština sama po sebi ne mora promeniti ono što se u nama događa kada tu veštinu pokušamo da upotrebimo.
Ako moje „ne“ za mene znači mogućnost da će neko koga volim biti povređen, nije dovoljno da znam kako pravilno da ga formulišem.
Ako tuđe razočaranje veoma brzo pokrene osećaj da sam sebična, možda ću svoju granicu povući iako sam je izgovorila sasvim asertivno.
Ako sam navikla da svoju sigurnost u odnosu održavam tako što veoma dobro pratim druge, možda pitanje nije samo kako da izrazim ono što želim. Možda je teško dovoljno dugo ostati u kontaktu sa sopstvenom željom kada se ona razlikuje od želje druge osobe.
Tada postavljanje granice nije samo pitanje: „Kako da kažem ne?“
Postaje i pitanje: „Šta se sa mnom događa kada moje ne postane stvarno u odnosu sa drugom osobom?“
To otvara sasvim drugačiji prostor za rad.
Ista teškoća sa granicama ne znači isto kod svake osobe
Dvoje ljudi može imati gotovo identično ponašanje: oboje teško kažu „ne“.
Ali ono što se iza toga događa može biti potpuno različito.
Za jednu osobu tuđe nezadovoljstvo može pokrenuti snažan strah da će izgubiti odnos. Druga može vrlo brzo osetiti krivicu: „Nije u redu da svoje potrebe stavim ispred tuđih.“
Treća može imati osećaj da je postavljanjem granice povredila drugu osobu i da sada mora nešto da uradi kako bi odnos ponovo bio „dobar“.
Neko će osećati stid zbog same činjenice da nešto treba ili želi.
A neko možda neće doživljavati veliki konflikt kada jednom prepozna svoju granicu, ali će imati teškoću da je uopšte registruje dovoljno rano.
Zato unapred određeno objašnjenje poput „ne postavljaš granice zato što...“ može vrlo lako da promaši osobu. Čak i kada poznajemo nečiju životnu istoriju, ona nam ne govori automatski kako je upravo ta osoba doživela ono što joj se događalo i kakav odnos danas ima prema tome.
Tu počinje istraživanje.
Šta telo može da nam pokaže dok pokušavamo da postavimo granicu
Telo ovde nije dodatak razgovoru niti nešto čemu se okrećemo tek kada „ne možemo da dođemo do odgovora glavom“. Ono je deo iskustva koje se događa upravo sada.
Osoba može da kaže: „Znam da imam pravo da odbijem“, dok istovremeno primećuje da joj se glas promenio čim zamisli da to govori partneru.
Može vrlo jasno da govori o svojoj odluci, a onda primeti stezanje kada zamisli razočaranje druge osobe.
Može početi ubrzano da objašnjava.
Da se smeši dok govori o nečemu zbog čega je zapravo ljuta.
Da izgubi jasnoću koju je imala samo nekoliko trenutaka ranije.
Ne moramo unapred da određujemo šta neka telesna reakcija znači. Zanima nas šta se događa upravo toj osobi dok se približava onome što želi.
Telo nam tako ne daje neku skrivenu „istinu“ koju um ne zna.
Ono nam daje još jedan način da pratimo iskustvo dok se ono odvija.
Šta zapravo želimo da bude drugačije?
U radu sa granicama važno je još nešto.
Nije isto reći: „Ne želim više da dozvoljavam ljudima da prelaze moje granice“
i istražiti:
„Šta bih želela da bude moguće za mene u odnosima?“
Možda želim da mogu da kažem šta mi odgovara bez višesatnog preispitivanja nakon toga.
Možda želim da ostanem bliska sa nekim, a da ne moram zbog te bliskosti stalno da napuštam sebe.
Možda želim ranije da prepoznam kada nešto ne želim.
Možda želim da mogu da podnesem da neko bude razočaran mojom odlukom, a da to automatski ne znači da sam uradila nešto loše.
Kada postane jasnije šta osoba želi za sebe, možemo da istražujemo šta joj danas stoji na putu tome. To je bitno drugačije od pokušaja da jednostavno uklonimo ponašanje koje nam se ne dopada.
Granica ne mora da znači biranje sebe umesto drugoga
Ljudi se nekada plaše da će, ako počnu da postavljaju granice, postati sebični, hladni ili bezobzirni. I razumljivo je zašto.
Ako smo dugo povezivanje sa drugima gradili kroz prilagođavanje, velika promena može delovati kao da sada treba da odemo u potpuno drugu krajnost.
Ali cilj nije da počnemo svima da govorimo „ne“. Nije ni da prestanemo da pravimo kompromise, da se prilagođavamo ljudima koje volimo ili da uzimamo u obzir njihove potrebe.
Granica nije pravilo prema kojem uvek biram sebe. Važnije je da mogu dovoljno jasno da registrujem šta želim, šta mi odgovara i šta mi ne odgovara, a zatim da imam više prostora da odlučim šta želim da uradim sa tim.
Nekada ću odlučiti da kažem „ne“.
Nekada ću svesno napraviti kompromis.
Nekada ću izabrati da uradim nešto za drugoga iako mi nije idealno, zato što mi je taj odnos važan i zato što ja biram da to uradim.
Razlika nije samo u ponašanju.
Razlika je u tome koliko sam prisutna u sopstvenom izboru.
Zdrava granica zato ne mora da znači da biram sebe umesto odnosa. Može da
znači da u odnosu postoji mesto i za mene.
Individualni rad
Ako prepoznaješ da vrlo dobro znaš gde bi želela da postaviš granicu, ali se nešto promeni kada treba da ostaneš uz nju u odnosu sa drugom osobom, to je nešto što možemo zajedno da istražujemo u individualnom radu.
Comments