ZA ŽENE KOJE NE MOGU DA PRIĐU SVOM UNUTRAŠNJEM DETETU

Mnogo se danas priča o „unutrašnjem detetu“. O tome da ga treba zagrliti, umiriti, voleti, vratiti mu glas.

Ali hajde da budemo iskrene:

nije svaka žena spremna da priđe tom delu sebe. I nije svaka žena u stanju da oseti nežnost prema detetu koje je nekada bilo potpuno samo.

Za neke žene — posebno one koje su preživele nasilje, ponižavanje, strah, tišinu, hladnoću —kontakt sa unutrašnjim detetom ne donosi toplinu.

Donosi ljutnju.

Ljutnju jer je bilo bespomoćno.

Ljutnju jer nije moglo da se odbrani.

Ljutnju jer je ćutalo.Ljutnju jer je preživljavalo povlačenjem.

Ljutnju jer danas misliš da je to dete „krivac“ za sve što ti je teško.

I onda se osećaš loše jer ne možeš da ga voliš.Jer ne možeš da mu priđeš.

Jer ne možeš da osetiš ono što svi ti tekstovi tvrde da bi „trebalo“.

Istina je:

Nisi ti ljuta na dete. Ti si ljuta na to što je bilo samo. Na to što niko nije bio tu. Na to što si morala da preživiš na način koji te je koštao.

To dete nije krivo. To dete nije slabo. To dete nije odgovorno za tvoje današnje rane. To dete je uradilo jedino što je moglo. Jedino što je znalo. Jedino što je bilo bezbedno.

Odgovorni su bili oni koji su imali moć, a nisu je koristili da te zaštite. Odrasli koji su trebali da budu tvoji čuvari, a nisu bili tu kada je bilo najvažnije.

Zašto je teško povezati se?

Zato što tvoje telo pamti da je osećanje bilo opasno.Da je ranjivost bila kažnjena.Da je povlačenje bilo jedini način da ostaneš živa, cela, nevidljiva — a ne povređena.

I zato, kada pročitaš: „Zagrli svoje unutrašnje dete“,

a tvoje telo kaže: „Ne mogu. Previše je.“

I to je normalno.

Nema ničega pogrešnog u tebi.Nema ničega što „ne radiš kako treba“. Nema ničega što moraš da osećaš na silu.

Šta je zapravo moguće?

Povezivanje sa unutrašnjim detetom ne počinje ljubavlju. Počinje dozvolom:

• da ti je teško

• da imaš otpor

• da imaš ljutnju

• da ne znaš kako

• da ne osećaš ništa

• da nisi spremna

Tako izgleda početak.

Kroz rad, kroz odnos, kroz regulaciju —telo polako uči da je bezbedno da se približi onome što je nekada bilo previše.

I onda se dogodi nešto važno:

Ne moraš da voliš svoje unutrašnje dete da bi mu prišla. Dovoljno je da ga ne kriviš.

A sve ostalo dolazi kasnije.

Kada budeš spremna.

Kada tvoje telo bude spremno.

I to je sasvim dovoljno.