Teško mi je da se oslonim na druge: zašto pomoć nekada nije lako prihvatiti

Teško mi je da se oslonim na druge, šta kada razumevanje nije dovoljno? Možeš iskreno želeti da pored sebe imaš nekoga na koga možeš da se osloniš, a onda, kada ti pomoć zaista postane dostupna, otkriti koliko ti je teško da se osloniš na druge.

Umorna si od toga da o svemu moraš da misliš. Da organizuješ, predviđaš, proveravaš i rešavaš. Volela bi da neko drugi ponekad kaže: „Pusti, ja ću.“

A kada kaže, ti ipak ostaneš uključena.

Proveravaš da li je nešto urađeno. Podsećaš. Primećuješ šta bi moglo da krene naopako. Nekad uradiš deo posla unapred, za svaki slučaj.

I vrlo brzo dođe poznata misao:

„Lakše mi je da uradim sama.“

Verovatno i jeste.

Ali meni u radu sa klijentima nije zanimljivo pitanje - zašto ne možeš da prepustiš. Više me interesuje - Zašto ti je lakše kada sve ostane u tvojim rukama?

Kada samostalnost nije samo „ja to mogu“

Sposobnost da se osloniš na sebe može biti velika snaga.

Znaš da ćeš završiti ono što treba. Ne čekaš da neko primeti problem. Ne zavisiš od tuđeg raspoloženja, vremena ili spremnosti. Kada stvari postanu teške, umeš da se organizuješ i nastaviš dalje.

Problem ne mora biti u tome što to možeš.

Zanimljivije postaje kada primetiš da ne možeš lako da uradiš drugačije ni onda kada više ne moraš sve sama.

Jer ako ti preuzmeš, ne moraš da čekaš da vidiš hoće li se druga osoba setiti.

Ne moraš da proveravaš hoće li održati reč.

Ne moraš da joj pokažeš koliko ti je nešto važno i onda ostaneš sa neizvesnošću šta će uraditi sa tim.

Ne moraš ni da osetiš koliko ti je potrebna.

I tada ono što spolja može izgledati kao potreba za kontrolom dobija još jedan sloj.

Dok god ne zavisim od tebe, ne moram da saznam mogu li zaista da se oslonim na tebe.

„Zašto mi je teško da verujem drugima kada želim podršku?“

Ovo je jedna od onih unutrašnjih kontradikcija koje na prvi pogled nemaju mnogo smisla.

Želiš podršku, a teško je primaš.

Želiš nekoga ko će poneti svoj deo, a čim ga preuzme, počinješ da proveravaš.

Žališ se da sve moraš sama, a kada neko pokuša da bude tu, brzo se vratiš na poznato mesto osobe koja rešava.

Lako je iz toga zaključiti: „Ja jednostavno imam problem sa kontrolom.“

Ali mene u radu sa klijentima zanima šta se nalazi ispod takvog ponašanja.

Šta ti preuzimanje omogućava?

Šta se promeni u tebi kada ponovo uzmeš stvari u svoje ruke?

A čemu bi bila izložena kada to ne bi uradila?

Za nekoga se upravo tu može otvoriti pitanje poverenja.

Ne samo: Da li je ova osoba pouzdana?

Već:

Kako je meni kada treba da zavisim od toga da će neko drugi biti tu?

To nisu ista pitanja, i mi to istražujemo u individualnim sesijama.

Nije isto imati nekoga na koga možeš da se osloniš i moći da se osloniš na njega

Poverenje nije samo procena druge osobe.

Možeš danas pored sebe imati partnera, prijatelja ili drugu blisku osobu koju doživljavaš kao pouzdanu. Možeš racionalno znati da će biti tu. Možeš imati mnogo dokaza za to.

A ipak primetiti da se nešto u tebi promeni kada zaista treba da se osloniš na nju.

Telo se napne. Pažnja ostane usmerena na ono što bi moglo da pođe po zlu. Javi se potreba da proveriš, požuriš, objasniš još jednom ili jednostavno kažeš:

„Ma pusti, ja ću.“

Zato razumevanje nije uvek dovoljno.

Možeš veoma dobro znati da je osoba pred tobom drugačija od ljudi sa kojima si ranije imala iskustvo. A ipak je potrebno vreme da u odnosu postane dostupno i drugačije iskustvo oslanjanja.

Odakle može doći potreba da sve radim sama?

Ne postoji jedno objašnjenje koje važi za svakoga.

Zato u radu ne bih unapred zaključila da neko teško prima pomoć „zbog detinjstva“, „zbog traume“ ili zato što „ne veruje ljudima“.

Mnogo mi je važnije da istražujemo iskustvo konkretne osobe.

Ipak, naša ranija iskustva u odnosima mogu imati značaj.

Ako si kroz važne odnose mnogo puta doživljavala da podrška nije dostupna kada ti je potrebna, da obećanje ne znači nužno da će neko biti tu ili da je sigurnije da stvari uzmeš u svoje ruke, ima smisla da se oslanjanje na sebe učvrsti kao nešto veoma poznato.

Ono što je nekada bilo korisno može kasnije ostati automatski odgovor čak i u odnosima u kojima danas postoji više podrške. I tu se ne radi o tome da treba da se ubediš da veruješ. Zanimljivije je šta se događa u trenutku u kojem imaš priliku da uradiš nešto drugačije.

Kako izgleda drugačije iskustvo poverenja?

Ne mora početi velikim prepuštanjem.

Može početi sasvim malim trenutkom.

Nešto ti je važno i neko drugi kaže da će se pobrinuti za to.

Primetiš potrebu da proveriš.

Možda osetiš napetost dok čekaš. Možda se pojavi misao da ćeš na kraju ionako morati sama. Možda želiš odmah da preuzmeš.

Ovoga puta uspeš da ostaneš još malo sa tim iskustvom.

Druga osoba dobije priliku da bude tu.

Možda nešto uradi drugačije nego ti. Možda pogreši. Možda shvatiš da treba jasnije da kažeš šta ti je potrebno.

A možda kroz takve trenutke počne da nastaje nešto što se ne može dobiti samo razmišljanjem o poverenju: iskustvo da ne moraš sve da držiš da bi znala da nisi sama.

To ne znači gubitak samostalnosti.

I dalje možeš da budeš sposobna, odgovorna i da se osloniš na sebe.

Samo polako postaje dostupna još jedna mogućnost: da ponekad možeš da se osloniš i na nekoga drugog.

A šta kada znam sve ovo, ali ipak ne mogu da prepustim?

Teško mi je da se oslonim na druge – šta se krije iza toga? Upravo tu za mene počinje zanimljiviji deo rada. Jer nije svakome dovoljno da odluči: „Sledeći put neću proveravati.“ Možeš pokušati i otkriti da je impuls da ponovo preuzmeš mnogo snažniji nego što si očekivala.

Tada nema mnogo smisla boriti se protiv sebe. Možemo istraživati šta se događa u tom konkretnom trenutku: šta primećuješ u telu, koje misli se pojavljuju, šta očekuješ od druge osobe, čega se pribojavaš, šta ti ponovno preuzimanje omogućava i šta postaje teško kada ga nema.

Kakav impuls postoji u tebi kada pomisliš da treba da pustiš? Da li želiš da odmah ponovo preuzmeš, proveriš, ubrzaš stvari, udaljiš se ili uradiš nešto sasvim drugo?

Somatic Experiencing® nam omogućava da upravo takve trenutke istražujemo kroz ono što se događa u telu i nervnom sistemu, ne samo kroz priču o tome zašto je teško prepustiti, već kroz iskustvo koje se javlja baš u trenutku kada pokušavaš da uradiš nešto drugačije.

Tu se susreću razumevanje i iskustvo.

Cilj nije da postaneš osoba kojoj više niko nije potreban, niti osoba koja bez problema sve prepušta drugima.

Radi se o tome da ono što je nekada bilo automatsko postane nešto što možeš da primetiš, i da vremenom imaš više prostora da biraš.

Da možeš da uradiš sama kada želiš.

Da možeš da tražiš pomoć kada ti je potrebna.

I da oslanjanje na drugu osobu polako može da postane iskustvo u kojem ostaješ svoja, a ipak više ne moraš sve sama.

Ako prepoznaješ ovaj konflikt i želiš da istražiš šta se događa kada podrška zaista postane dostupna, možeš mi se javiti za individualni rad.

Zakaži poziv upoznavanja